• Potrebno je angažovanje zajednice da bi se okončalo nasilje nad ženama

    05 мар 2014

    Sve smo svesniji da prevencija i delotvorna zaštita osoba koje su preživele nasilje zahteva uključenje celog društva. Komšije, prijatelji i rođaci, školski sistem, profesionalci u medijima – svi imaju obavezu da javno osude nasilje nad ženama, da ga detektuju i prijavljuju. Sa druge strane, institucije nadležne za zaštitu žrtava imaju obavezu da pokažu moć u zaustavljanju počinilaca nasilja, uz istovremeno pružanje podrške i osnaživanje žrtava nasilja. Postoji afrička poslovica koja kaže: “Potrebno je celo selo da se podigne jedno dete”. Ili, da to parafraziramo: ”Potrebna je cela zajednica da se zaustavi nasilje nad ženama”.

    “Jedna pretučana žena se više puta obraćala lokalnom domu zdravlja za zdravstvenu pomoć zbog zadobijenih povreda. Zdravstveni radnik je “posumnjao” da je bila predmet zloupotrebe od strane partnera, ali ona po njihovim rečima “nikada to nije priznala”. Policija je tri puta intervenisala sa ciljem da spreči nasilje: prvi put tokom jedne svadbe kada ju je pretukao do krvi i udario njihovu kćerku u stomak pred oko stotinu lica. Drugi put, policija ga je zaustavila dok je razvaljivao vrata na kući njenih roditelja, gde je pobegla u potrazi za zaklonom. Treći put se to desilo kada su uhapsili njenog sina koji je bio nasilan prema drugom dečaku u školi. Ona bi svaki put povlačila prijavu i pozivala se na svoje pravo da ne svedoči protiv svog supruga. Onda bi se povlačile optužbe protiv njega zbog nedostatka drugih dokaza a ona bi se uskoro ponovo obratila domu zdravlja za pomoć”.

    Ovo je samo jedna od priča koju je UNDP prikupio tokom serije seminara sa ciljem da se unapredi međuresorna saradnja među pružaocima usluga i sa ciljem da se stvori model integrisane usluge na lokalnom nivou. Primer ilustruje nesposobnost institucija da odgovore na primećenu nepravdu i kršenje ljudskih prava zbog ograničenja koja uzrokuje pristup pružanju usluga zasnovan na samo jednom sektoru.

    Tokom proteklih šest godina UNDP je ulagao napore usmerene na rušenje granica koje postoje kod jedno-resornog pružanja usluga žrtvama nasilja i uspostavljanje novog okvira politike koji prepoznaje suštinsku potrebu za pružanjem integrisanih usluga, iz sledećih razloga:

    • Institucije su odgovorne da zaustave nasilje nad ženama. Institucije imaju ovlašćenja i prava da kazne počinioce, da pošalju jasnu poruku da se nasilje ne sme tolerisati i da je život bez nasilja osnovno ljudsko pravo.
    • Svaki sektor (zdravstvo, socijalna zaštita, policija, pravosuđe, prosveta, civilno društvo) mogu da pružaju zasebnu podršku, ali samo koordinisana aktivnost institucija sa različitim mandatima može adekvatno da odgovori na potrebe žrtava nasilja.
    • Nije na žrtvi da vodi bitku sa sistemom, već je na sistemu da zadovolji potrebe žrtve. Kada žrtva traži pomoć, ona je najčešće u već uznapredovalom stepenu nasilja, izložena riziku srednjeg do visokog stepena, već je oslabljena usled višegodišnjeg podnošenja ovog problema u izolaciji. Stoga je mobilizacija resursa u korist žrtve najvažniji zadatak institucija.
    • Ukoliko ne zaustavimo nasilje danas ono će sutra eskalirati. Nasilje se prenosi iz kuće u javni prostor, sa jedne generacije na drugu.

    UNDP sa svojim NVO partnerima trenutno realizuje specijalizovanu obuku o načinu primene protokola za višeresornu saradnju. Svaka zajednica ima priliku da raspravlja o svojim gorućim problemima i izazovima identifikovanim na lokalnom nivou koji se doživljavaju kao glavna prepreka implementaciji pristupa za pružanje integrisanih usluga u pružanju pomoći žrtvama nasilja nad ženama.

    Na primer, profesionalni pružalac usluga iz jednog grada jugozapadne Srbije postavio je pitanje o stereotipima i predrasudama koje negativno utiču na pruženi profesionalni odgovor i naknadni izbor intervencija. Eksplicitno je pokazano da su neki pružaoci usluga suočeni sa izazovima kada treba da iskažu empatiju prema žrtvama nasilja koje se “ne uklapaju” u njihovu predstavu o tome šta je “žrtva” (npr. osobe koje nemaju vidljive modrice, koje ne izgledaju deprimirano, koje su emotivno ravnodušne ili izgledaju suviše besno, koje nemaju nizak socijalno-ekonomski status, koje su dobro odevene, koje su počinioci krivičnih dela kao što je pljačka, krađa, itd.). Kod ovih pružalaca usluga vidljiva je tendencija da primenjuju sopstveni lični a ne profesionalni “sistem vrednosti” kada rade procenu potreba žrtve, nezavisno od iskaza žrtve. Ovakav stav potencijalno izlaže žrtvu značajnom riziku i stvara sukob među pružaocima usluga koji pokazuju različito shvatanje položaja žrtve. Takva situacija može da onemogući zajedničku aktivnost u okviru modela integrisane usluge zbog nespremnosti pružalaca usluga da preduzmu neophodne korake i svoju ulogu u multiresornoj saradnji koja im pripada po osnovu mandata institucije u kojoj rade. Rasprava o predmetima u kojoj treba da učestvuju svi sektori raspravljajući o konkretnim predmetima treba da postane otvoren prostor za rešavanje pitanja koja proističu iz ograničenja koja nameću lični stavovi, o tome kako oni mogu negativno da utiču na pružanje adekvatnih usluga i konačno izrade plan za prevazilaženje ovog problema putem zajedničkog plana sa jasnim ciljem da se zaustavi nasilje i da se žrtvi osigura sigurnost, na osnovu smernica iz protokola.

    Tokom obuke, jedna osoba socijalni radnik je priznala da ponekad postupa na osnovu predrasuda. Radilo se o predmetu supruga nasilnika koji je godinama mučio svoju suprugu i fizički i psihološki a nakon toga počeo seksualno da zlostavlja njihovu kćerku. U ovakvom scenariju majka, koja je i sama žrtva, počela je da pokazuje nasilje prema kćerki, i nije uspela da zaštiti kćerku od seksualnog zlostavljanja. Socijalni radnik kaže: “Mi (kolege koji rade na slučaju) smo imali poteškoću sa predstavom da je ova žena/majka i sama „žrtva“. Ja lično nisam mogla da prihvatim takvu ideju i nisam mogla da je ne osuđujem što nije uspela da zaštiti svoje rođeno dete. Mi smo međusobno mnogo razgovarali o njenoj odgovornosti. Ona nije bila u tako lošem stanju, imala je određena sredstva, imala je stan koji je nasledila od roditelja, imala je nekakvu moć, tako smo tada mislili. Moram da priznam da tek sada shvatam koliko je ona bila uništena. Ona je zapravo bila u tolikoj meri onesposobljena usled svog dugotrajnog stanja, da je postala nefunkcionalan roditelj. Činjenica da je ona bila izložena nasilju od strane svog intimnog partnera transformisala je nju na negativan način i morali smo da joj pomognemo da se oporavi. Sada shvatam da smo prema njoj imali predrasude bez adekvatnog razumevanja njene pozicije. Ali znate da to nije lako.”

    Sa druge strane, policajci su izrazili svoju zabrinutost o efikasnosti tužilaštva, navodeći da “se dešava da žrtva odustane od prijave i ponekad se traži od policije da objasni zašto je uopšte predmet podnet tužilaštvu. To može da dovede do toga da policija odustane od namere da sledeći predmet podnese tužilaštvu na dalje postupanje”, a javni tužilac je naglasio potrebu da se obezbede “daleko konzistentniji dokazi od strane pružalaca usluga, uključujući i centre za socijalni rad, ustanove zdravstvene zaštite i policiju, koji su u direktnom kontaktu sa žrtvom, da bi se u predsudskom postupku objedinio predmet tako da se prijava ne zasniva isključivo na iskazu žrtve”.

    Smatramo da svi polaznici koji su pohađali obuku shvataju da žrtva nije osoba koja treba da “prizna da je žrtva” i da celo proces nosi na svojim plećima. Polaznici su stekli razumevanje da je od presudnog značaja da postupaju na koordinisan način kako bi došli do efikasnog kažnjavanja počinilaca na osnovu dokaza koje ustanove obezbede, jer se čini da je to najslabija karika ustanova u ovom trenutku.


O autoru
thumbnail

Vesna Jarić je ekspertkinja za rodnu ravnopravnost i koordinatorka Zajedničkog projekta UNCT pod nazivom “Integrisan odgovor na nasilje nad ženama u Srbiji”. Feministkinja, autorka brojnih radova, publikacija i knjiga na temu ljudskih prava žena, magistarka filologije i doktorantkinja u oblasti međunarodnih odnosa.