Svet je danas povezaniji nego ikad. Razvoj globalnih komunikacija, digitalnih tehnologija i logističkih mreža, omogućio je nove oblike društvene povezanosti i novu organizaciju svetske ekonomije. Broj i raznovrsnost aktera čiji postupci oblikuju svet oko nas sve je veći, kao i količina informacija koja nastaje u društvenim i ekonomskim interakcijama.

Promene se dešavaju velikom brzinom, a sve češće smo nemoćni da ih u celini sagledamo, razumemo i odredimo se prema njima. Izloženi smo ne samo rizicima kojih smo svesni, već i onima koji su teško predvidivi.

Državne institucije u mnogim zemljama suočavaju se sa sličnom situacijom. Ograničene su zastarelim propisima, tehnologijama i načinima rada. Nemaju dobar pregled situacije i efekata svog delovanja. Ne raspolažu dobrim podacima, ili ih ne analiziraju i ne razmenjuju. Ne deluju povezano i usklađeno, već uglavnom sektorski. Odluke donose uz nizak nivo učešća javnosti, nastojeći da ostanu u svojoj zoni komfora, a tokom primene mera aktiviraju samo mali deo društvenih kapaciteta. Red u sistemu nastoje da uspostave propisivanjem strogih pravila i kazni, koje obično ne uspevaju da sprovedu efikasno.

Najveći izazovi sa kojima se suočavamo višeslojni su i zamršeni – različiti akteri različito gledaju na uzroke i potencijalna rešenja. Izazovu se uvek mora pristupiti iz više uglova, jer najčešće ne postoji samo jedan pristup koji može dati kompletno ili konačno rešenje.

Klimatske promene, depopulacija, ubrzana urbanizacija, uticaj ekonomskog razvoja na životnu sredinu i resurse, erozija poverenja u državne institucije, COVID-19 pandemija - sve pomenuto iziskuje da se prilagodimo novim nivoima kompleksnosti i prilagodimo način rada državnih institucija.

Kako bi izgledala javna uprava koja može da odgovori današnjim izazovima?

1. Ne polazi od konačnog rešenja, već do njega postepeno dolazi. 

Suočavanje sa kompleksnim izazovom je proces, kroz koji treba postepeno doći do zajedničkog razumevanja problema, aktera koje treba uključiti, aktivnosti koje treba sprovesti (i u kojim oblastima) i resursa koje treba obezbediti. Sve ovi elementi zajedno čine arhitekturu rešenja. Važno je što brže otvoriti temu, komunicirati što šire, krenuti sa prvim aktivnostima, graditi mrežu partnera na svim nivoima vlasti, ali i van javne uprave, testirati nove pristupe i prikupljati podatke. Sva ta iskustva, znanja, veze i resursi ubrzaće oblikovanje rešenja i učiniti da izazov više ne izgleda toliko nesavladivo.

2. Više je povezana iznutra i široka otvorena prema spolja. 

Kompleksni izazovi ne haju za ustrojstvo države. COVID kriza, na primer, ne pogađa samo zdravstveni sistem, već istovremeno ekonomiju, javne finansije, obrazovanje, sistem socijalne zaštite, funkcionisanje gradova. Nju ne može da reši samo Ministarstvo zdravlja, isto kao što zagađenje životne sredine ili depopulacija nisu teme samo za Ministarstvo zaštite životne sredine i Ministarstvo za brigu o porodici i demografiji. Za uspešno hvatanje u koštac sa kompleksnim izazovima vrlo je važan zajednički rad institucija u različitim sektorima i na različitim nivoima vlasti, nasuprot tradicionalnom delovanju u usko definisanim okvirima nadležnosti, uz minimum koordinacije sa ostatkom sistema. Viši nivo integracije podrazumeva deljenje tehničkih i ljudskih resursa, zajedničko planiranje finansija, prikupljanje podataka, analiziranje rezultata i korigovanje kursa. Takođe, neophodno je u proces uključiti aktere iz polja biznisa, nauke, civilnog društva, ali i aktivno tražiti nove partnere, koji imaju specifična znanja i kapacitete u određenim oblastima (npr. neformalne tehnološke zajednice).

3. Uči kroz eksperimente i ima toleranciju za neuspeh.

Kultura eksperimentisanja u državnim institucijama praktično ne postoji. Zato smo osuđeni na primenu starih metoda koji više nisu delotvorni i rezultiraju sporim napretkom. Da bi se to promenilo potrebno je sa najvišeg nivoa podsticati institucije da eksperimentišu i odvajaju resurse za to. Izlazak iz zone komfora i stvaranje kulture učenja kroz eksperimente zahteva i nova znanja za osmišljavanje i sprovođenje eksperimenata, kao i promenu rigidnih pravila rada. Naravno, eksperimenti moraju biti relativno mali, kako bi se ograničila moguća šteta. Međutim, tolerancija na neuspeh mora postojati, jer samo tako možemo doći do novih saznanja i isprobati nove pristupe koji odgovaraju svetu koji se veoma brzo menja.

4. Podatke tretira kao strateški resurs. 

Veliki broj podataka koje državne institucije prikupljaju ili generišu u sklopu svog rada (a ne odnose se na lične podatke građana), najčešće ostaje nedostupan drugima. Ovakav pristup podacima mora suštinski da se promeni. Oni treba da se posmatraju kao strateški resurs, a ne kao nus-proizvod rada institucija. Trebalo bi ukloniti prepreke za njihovu razmenu između institucija, kako bi mogle unakrsno da ih analiziraju, ali i učine dostupnim građanima i privredi. Takođe, državni podaci više nisu dovoljni za donošenje odluka, jer najčešće ne daju dovoljno dobru sliku o karakteristikama današnjih promena. Na primer, odluke mnogih vlada o nametanju drastičnih i neselektivnih restrikcija radi borbe sa COVID-om, uzrokovale su veoma značajne ekonomske i društvene poremećaje, a bile su zasnovane na manjkavim epidemiološkim podacima i slabom razumevanju isprepletanih društvenih i ekonomskih interakcija.

Sofisticiraniji odgovor na COVID-19 pandemiju, koji je zasnovan na podacima i smanjuje širi negativan uticaj zahtevao bi povezivanje državnih podataka sa podacima privatnog sektora, uključujući anonimizovane i agregirane podatke o kretanju ljudi i vozila, podatke o finansijskim transakcijama, podatke sa satelitskih senzora, platformi za pružanje usluga i elektronsku trgovinu. Partnerstvo sa privatnim sektorom je bitno ne samo zbog boljeg sagledavanja i razumevanja kompleksnih društvenih interakcija u različitim oblastima u skoro realnom vremenu, već i zbog korišćenja alata i znanja u domenu obrade podataka i veštačke inteligencije koje država teško može sama da razvije. 

5. Mnogo je bliža građanima

Često se kaže da bi država trebalo da bude servis građana. U praksi, međutim, češće viđamo da se građani retko ili prekasno uključuju u procese kreiranja javnih politika ili razvijanja usluga, koji bi trebalo da poboljšaju kvalitet života ili olakšaju poslovanje. Institucije često slede liniju manjeg otpora i biraju da ostanu zatvorene u uske okvire svojih nadležnosti, što rezultira digitalizacijom šaltera, umesto pojednostavljivanjem procesa. Takođe, često dobijamo usluge koje su nedostupne osobama sa invaliditetom, ne mogu da se koriste preko mobilnih uređaja, traže donošenje papirnog dokaza o uplati takse ili lično preuzimanje dokumenata. Umesto motivisanja i usmeravanja građana ka željenom postupanju, institucije se i dalje radije opredeljuju za nametanje zabrana i kazni. Suštinska promena koja je potrebna nije primarno tehničke prirode. Nije nam potreban novi hardver ili softver, nego odluka da čoveka stavimo u centar interesovanja – da sve institucije počnu da uključuju građane u ceo životni ciklus novih javnih politika ili usluga. Od faze ideje i zajedničkog osmišljavanja – kako bi institucije prvo razumele šta je građanima potrebno i šta očekuju, a tek onda probati da zajedno definišu oblik rešenja – preko stalnog praćenja efekata javnih politika i načina korišćenja usluga, do učenja o tome kako ih dalje unaprediti. Rezultat ovog procesa neće biti samo usluge koje građani rado koriste, već i javne usluge proaktivno isporučene od strane države koja unapred predviđa potrebe stanovništva i privrede, a uz regulative koje su mnogo lakše i jeftinije za primenu.

Pravo je vreme za suštinske promene.

Prošle godine svedočili smo velikoj tragediji i ljudskoj patnji; videli smo širom sveta posledice nedovoljnih ulaganja u zdravstvenu i socijalnu infrastrukturu, kao i puno grešaka zvaničnih institucija. Ali videli smo, i u Srbiji, naznake elemenata pomenutih u tekstu – bolju povezanost institucija i rad izvan uskih okvira nadležnosti, veću spremnost na saradnju sa različitim zajednicama, otvorenost za eksperimente i nove pristupe, uviđanje važnosti podataka i boljeg razumevanja potreba građana.

Pandemija je na dramatičan način otkrila sve slabosti tradicionalno organizovanih državnih sistema, ali je i dobro ilustrovala važnost strateških promena. Možda najvažnije od svega, pokazala nam je da su relativno brze i suštinske promene moguće. Državne institucije preko noći su prestale da traže papire, pečate i dolazak na šalter. Obrazovne ustanove počele su masovno da koriste digitalne tehnologije u obrazovanju miliona đaka i studenata. Globalna saradnja nauke, privrede i regulatora donela nam je vakcine koje su razvijene, testirane i uvedene u upotrebu u rekordnom roku. Ulaganja u zdravstvenu infrastrukturu dramatično su povećana – izgrađene su nove bolnice, nabavljena medicinska oprema, što će dugoročno unaprediti zdravstvenu zaštitu. Na kraju, ali ne manje važno, solidarnost koju su pokazali građani i kompanije kako bi pomogli jedni drugima kada je najpotrebnije, predstavlja društveni kapital koji može da se iskoristi za izgradnju poverenja i zajedništva.

Pruža nam se jedinstvena prilika da ovu novostečenu fleksibilnost održimo i u periodu nakon pandemije i usavršimo je kako bismo adekvatno odgovorili na kompleksne izazove sa kojima se suočavamo, kao i na one koji nas čekaju u budućnosti.

 

*Tekst izdat u nedeljniku Vreme 14.01.2021. 

 

Icon of SDG 08 Icon of SDG 16 Icon of SDG 17

UNDP UNDP u svetu

A

Albanija Alžir Angola Argentina Avganistan Azerbejdžan

B

Bahrein Bangladeš Barbados Beliz Belorusija Benin Bocvana Bolivija Bosna i Hercegovina Brazil Burkina Faso Burundi Butan

Č

Čad

C

Centralnoafrička Republika

Č

Čile

C

Crna Gora

D

Demokratska Narodna Republika Koreja Dominikanska Republika Džibuti

E

Egipat Ekvador Ekvatorijalna Gvineja El Salvador Eritreja Esvatini Etiopija

F

Filipini

G

Gabon Gambija Gana Gruzija Gvajana Gvatemala Gvineja Gvineja Bisau

H

Haiti Honduras Hrvatska

I

Indija Indonezija Irak (Republika) Iran Istočni Timor

J

Jamajka Jemen Jermenija Jordan Južna Afrika Južni Sudan

K

Kambodža Kamerun Kazahstan Kenija Kina Kipar Kirgistan Kolumbija Komori Kongo (Demokratska Republika) Kongo (Republika) Kosovo* (po rezoluciji 1244) Kostarika Kuba Kuvajt

L

Lao NDR Lesoto Liban Liberija Libija

M

Madagaskar Malavi Maldivi Malezija Mali Maroko Mauricijus i Sejšeli Mauritanija Meksiko Mijanmar Moldavija Mongolija Mozambik

N

Namibija Nepal Niger Nigerija Nikaragva

O

Obala Slonovače

P

Pacifik Pakistan Panama Papua Nova Gvineja Paragvaj Peru Program pomoći palestinskom narodu

R

Ruanda Ruska Federacija

S

Samoa (predstavništvo za više zemalja) Sao Tome i Principe Saudijska Arabija Senegal Severna Makedonija Sijera Leone Sirija Somalija Srbija

Š

Šri Lanka

S

Sudan Surinam

T

Tadžikistan Tajland Tanzanija Togo Trinidad i Tobago Tunis Turkmenistan Turska

U

Uganda Ujedinjeni Arapski Emirati Ukrajina Urugvaj Uzbekistan

V

Venecuela Vijetnam

Z

Zambija Zelenortska ostrva Zimbabve