„Srbiji je neophodno više odgovornih programa rada sa počiniocima nasilja u porodici, kako bi se na vreme upozorilo na pretnje nasiljem, smanjio rizik od ponavljanja nasilja i povećala sigurnost žena i dece u riziku od nasilja“ zaključak je današnje diskusije o tome „Kako sprovoditi odgovorne programe rada sa počiniocima nasilja u porodici“. 

Nasilje nad ženama, prema Deklaraciji Ujedinjenih nacija, je svako nasilje usmereno na ženu zato što je žena, ili oni akti nasilja koji disproporcionalno pogađaju žene. Podaci nam pokazuju da je gotovo svaka treća žena imala iskustvo nasilja u svom životu, a da su većina počinilaca muškarci.

Muško nasilje nad ženama može se zaustaviti jedino promenom ličnih i društvenih patrijarhalnih i diskriminatornih stavova koji degradiraju žene i devojčice, i tolerišu i opravdavaju nasilje nad njima“, istakla je Jelena Tadžić, rukovoditeljka sektora za socijalnu inkluziju i rodnu ravnopravnost Programa UN za razvoj (UNDP), i dodala da UN dečake i muškarce vide kao važne saveznike i podršku u dugoročnoj borbi protiv ove vrste nasilja.

U periodu od 2011. do 2016. godine na programe rada sa počiniocima nasilja u Srbiji upućeno je 658 počinilaca.  Nažalost, od uspostavljanja programa do danas, ovi programi se tek sporadično sprovode, nisu deo međusektorskog sistema zaštite i nisu sistemski povezani sa programima podrške žrtvama. Pored toga, iako je među institucijama prihvaćena ideja o potrebi ovakvih programa, podaci o njihovoj rasprostranjenosti, kvalitetu, karakteristikama i efektima se ne prate i ne prikupljaju, niti su deo sistemskog odgovora na nasilje nad ženama i decom relevantnih državnih ustanova i institucija.

Odgovorni programi rada sa počiniocima nasilja pre svega imaju cilj da smanje rizik od ponavljanja nasilja u porodici i da povećaju sigurnost žena i dece u riziku od nasilja. Muškarci mogu izabrati i da ne budu nasilni i većina njih se ne oseća dobro sa onim što čini istakao je Rori Mekrej, nacionalni koordinator programa rada sa počiniocima Škotske Vlade. Oni nude počiniocima mogućnost da otvoreno diskutuju o svojim predrasudama i uverenjima, i da razviju strategije za rešavanje sopstvenih problema na manje destruktivan način, poboljšajući time svoj i  živote svojih bližnjih. Time pomažu i u sprečavanju budućih generacija da ponove nasilje koje su doživeli kao deca.

Efikasno sprovođenje ovih programa podrazumeva razmenu informacija i saradnju servisa za podršku ženama, policije i pravosuđa. Sprovođenje programa rada sa počiniocima nasilja je i međunarodna obaveza koju je Srbija preuzela ratifikacijom Istanbulske konvencije 2013. godine. Ovi programi počeli su u svetu da se sprovode još 1980-ih godina. „Programi rada sa počiniocima nasilja nisu alternativa ili zamena za sankcije. Nasilje je krivično delo i mora da bude kažnjeno. Programi rada sa počiniocima imaju ogromnu ulogu, naročito u takozvanim sivim zonama, kada nasilnik ne završi pred sudom, a nasilja je bilo“, kaže Alesandra Paunc, direktorka Evropske mreže za rad sa počiniocima nasilja, ističućo da u fokusu uvek moraju biti bezbednost žena i dece.

U današnjoj diskusiji učestvovali su međunarodni stručnjaci sa višedecenijskim iskustvom rada sa počiniocima nasilja u porodici i partnerskim odnosima Evropske mreže za rad sa počiniocima nasilja,  predstavnici institucija Vlade Republike Srbije, nezavisnih tela, sprovodioci programa rada sa počiniocima nasilja, kao i predstavnici ženskih nevladinih organizacija koje zastupaju interese i prava žena koje su preživele nasilje.

Skup je organizovan u okviru zajedničkog projekta ‘’Integrisani odgovor na nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji”, koji sprovode agencije UN (UNDP, UNICEF-a, UN Women, UNFPA)  u partnerstvu sa vladinim institucijama na svim nivoima - nacionalnom, pokrajinskom i lokalnom, uz podršku Vlade Švedske. 

Icon of SDG 05

UNDP UNDP u svetu

A

Albanija Alžir Angola Argentina Avganistan Azerbejdžan

B

Bahrein Bangladeš Barbados Beliz Belorusija Benin Bocvana Bolivija Bosna i Hercegovina Brazil Burkina Faso Burundi Butan

Č

Čad

C

Centralnoafrička Republika

Č

Čile

C

Crna Gora

D

Demokratska Narodna Republika Koreja Dominikanska Republika Džibuti

E

Egipat Ekvador Ekvatorijalna Gvineja El Salvador Eritreja Esvatini Etiopija

F

Filipini

G

Gabon Gambija Gana Gruzija Gvajana Gvatemala Gvineja Gvineja Bisau

H

Haiti Honduras Hrvatska

I

Indija Indonezija Irak (Republika) Iran Istočni Timor

J

Jamajka Jemen Jermenija Jordan Južna Afrika Južni Sudan

K

Kambodža Kamerun Kazahstan Kenija Kina Kipar Kirgistan Kolumbija Komori Kongo (Demokratska Republika) Kongo (Republika) Kosovo* (po rezoluciji 1244) Kostarika Kuba Kuvajt

L

Lao NDR Lesoto Liban Liberija Libija

M

Madagaskar Malavi Maldivi Malezija Mali Maroko Mauricijus i Sejšeli Mauritanija Meksiko Mijanmar Moldavija Mongolija Mozambik

N

Namibija Nepal Niger Nigerija Nikaragva

O

Obala Slonovače

P

Pacifik Pakistan Panama Papua Nova Gvineja Paragvaj Peru Program pomoći palestinskom narodu

R

Ruanda Ruska Federacija

S

Samoa (predstavništvo za više zemalja) Sao Tome i Principe Saudijska Arabija Senegal Severna Makedonija Sijera Leone Sirija Somalija Srbija

Š

Šri Lanka

S

Sudan Surinam

T

Tadžikistan Tajland Tanzanija Togo Trinidad i Tobago Tunis Turkmenistan Turska

U

Uganda Ujedinjeni Arapski Emirati Ukrajina Urugvaj Uzbekistan

V

Venecuela Vijetnam

Z

Zambija Zelenortska ostrva Zimbabve