Sve više komuniciramo u digitalnom prostoru, a situacija sa epidemijom Kovid-19 dodatno nas je usmerila ka internetu i korišćenju digitalnih alata. Nažalost, zloupotreba tehnologije za vršenje nasilja takođe je naša realnost. Iako pruža velike mogućnosti za učenje i umrežavanje, digitalni prostor nije jednako bezbedan za žene i za muškarce. Kampanja #TičeMeSe koju UNDP u Srbiji sprovodi treću godinu za redom, a čiji je cilj da doprinese stvaranju društva koje ne toleriše nasilje prema ženama, ovog puta je usmerena na informisanje o posledicama nasilja prema ženama u digitalnom prostoru i podsticanje podrške u slučaju ovog vida nasilja.

Iako i žene i muškarci mogu biti izloženi nasilju na internetu, žene i devojčice su nesrazmerno više pogođene ovim vidom nasilja. Seksizam i govor mržnje, ucene, pretnje smrću, silovanjem, fotografisanje i deljenje fotografija bez pristanka, osveta objavljivanjem snimaka intimnog sadržaja, samo su neki od vidova nasilja sa kojima se suočavaju žene i devojčice u digitalnom prostoru.

Žene su, u odnosu na muškarce, nesrazmerno više izložene težim oblicima nasilja na internetu, poput proganjanja i seksualnog uznemiravanja. U izveštaju specijalne izveštačice UN o nasilju nad ženama[1] navodi se da 23% žena najmanje jednom u životu doživi zlostavljanje ili uznemiravanje na internetu, a da je jedna u deset žena od svoje 15. godine doživela neki oblik digitalnog nasilja. Takođe, podaci o rodnoj dimenziji nasilja u digitalnom prostoru iz ovog izveštaja pokazuju da žene čine 90% žrtava digitalnog deljenja intimnih fotografija bez pristanka.

Digitalni prostor, iako veoma važan za osnaživanje žena i devojčica, nažalost je takođe mesto gde su one, kao i u fizičkom svetu, izložene diskriminaciji, uznemiravanju ili nasilju u partnerskoj vezi. Nasilje koje se dešava na internetu može biti uvod u fizičke napade ili može predstavljati nastavak nasilja koje je počelo u neposrednom kontaktu. Na primer, slučaj Marije Lukić, službenice koja je prijavila bivšeg predsednika opštine Brus Milutina Jeličića za seksualno uznemiravanje, takođe je primer tesne povezanosti napada u realnom prostoru i u digitalnoj sferi – putem prijema neželjenih SMS poruka telefonom.

Digitalnom nasilju takođe su posebno izložene žene koje javno iznose svoje stavove – predstavnice akademske zajednice, političarke, žene na visokim položajima, novinarke. Nalazi ankete „Globalni trendovi u online nasilju prema novinarkama”[2], koju su sproveli UNESCO i Međunarodni centar za novinare uz učešće novinarki i novinara iz 125 država, pokazala je da je 73% novinarki doživelo onlajn nasilje tokom obavljanja svog posla, a 20% njih je doživelo napade u realnom okruženju koji su bili povezani sa prethodnim nasiljem koje su doživele onlajn.

Iskustva žena koje su se odvažile da progovore o tome šta su doživele u onlajn prostoru pokazuju da napadi, iako virtuelni, ostavljaju itekako stvarne posledice. Ovakav vid nasilja prema ženama i devojčicama može biti štetan kao i fizičko nasilje, i za posledicu imati stres, traumu, anksioznost, poremećaje sna, depresiju i fizički bol.

Posledice digitalnog nasilja mogu uključiti i strah za sopstvenu bezbednost, u slučaju organizovanog uznemiravanja i brzog i nekontrolisanog širenja štetnog sadržaja, izolaciju, negativne posledice u društvenom i poslovnom životu, čak i teške posledice poput samoubistva.

Zakoni tek sustižu ovu oblast koja se razvija velikom brzinom, a zbog svojih karakteristika i prostora gde se odvija, digitalno nasilje prema ženama i devojčicama često ostaje neprimećeno.

Kako se možemo zaštititi ili podržati nekog ko je izložen digitalnom nasilju:

-          Jačanjem svesti i slanjem jasne poruke da žrtva nikada nije odgovorna za pretrpljeno nasilje;

-          Pružanjem podrške žrtvi kroz aktivno slušanje i upućivanje na moguće izvore dodatnih informacija, upućivanje na osobe od poverenja;

-          Izbegavanjem sugerisanja da se žrtva „isključi“ sa interneta jer se time nasilje ne zaustavlja, a žrtva se može dodatno izolovati;

-          Vođenjem računa o bezbednoj upotrebi interneta i digitalnih sredstava koje smanjuje mogućnost zloupotrebe podataka (npr. redovna promena lozinke, izbegavanje postavljanja ličnih podataka i fotografija, provera podešavanja o stepenu privatnosti objavljenih sadržaja na društvenim mrežama);

-          Korišćenjem mogućnosti blokiranja onih koji upućuju nasilničke poruke i neželjeni sadržaj;

-          Prikupljanjem dokaza o nasilju putem slikanja ekrana (engl. screenshot) i čuvanja poruka;

-          Obraćanjem za informacije i podršku specijalizovanim nevladinim organizacijama koje se bave zaštitom prava na internetu, organizacijama za zaštitu prava žena i prava dece;

-          Prijavljivanjem nasilja nadležnim institucijama – Službi za borbu protiv visokotehnološkog kriminala Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno Posebnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal Republike Srbije na imejl: vtk@beograd.vtk.jt.rs.

Ne smemo dozvoliti da nasilje koje se čini prema ženama i devojčicama zloupotrebom informacionih i komunikacionih tehnologija prođe neprimećeno. Zato je važno da budemo glasni protiv nasilja u digitalnom prostoru. Kada šaljemo poruku da žrtva nije odgovorna za pretrpljeno nasilje, kada joj pružimo podršku, kada ne pristajemo da širimo uvredljive sadržaje i učestvujemo u diskriminaciji žena, činimo korak ka tome da digitalni prostor bude bezbedan i koristan za sve.

Kampanja „Tiče me se“ je deo projekta “Integrisani odgovor na nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji III” koji zajednički sprovode UNICEF, UN Women, UNFPA i UNDP u partnerstvu sa Vladom Republike Srbije, na čelu sa Koordinacionim telom za rodnu ravnopravnost, uz podršku Vlade Švedske.

 

[1] Report of the Special Rapporteur on Violence against Women, Its Causes and Consequences on online violence against women and girls from a human rights perspective : note / by the Secretariat, https://digitallibrary.un.org/record/1641160

[2] https://unesdoc.unesco.org/ark:/48223/pf0000375136

Icon of SDG 05

UNDP UNDP u svetu

A

Albanija Alžir Angola Argentina Avganistan Azerbejdžan

B

Bahrein Bangladeš Barbados Beliz Belorusija Benin Bocvana Bolivija Bosna i Hercegovina Brazil Burkina Faso Burundi Butan

Č

Čad

C

Centralnoafrička Republika

Č

Čile

C

Crna Gora

D

Demokratska Narodna Republika Koreja Dominikanska Republika Džibuti

E

Egipat Ekvador Ekvatorijalna Gvineja El Salvador Eritreja Esvatini Etiopija

F

Filipini

G

Gabon Gambija Gana Gruzija Gvajana Gvatemala Gvineja Gvineja Bisau

H

Haiti Honduras Hrvatska

I

Indija Indonezija Irak (Republika) Iran Istočni Timor

J

Jamajka Jemen Jermenija Jordan Južna Afrika Južni Sudan

K

Kambodža Kamerun Kazahstan Kenija Kina Kipar Kirgistan Kolumbija Komori Kongo (Demokratska Republika) Kongo (Republika) Kosovo* (po rezoluciji 1244) Kostarika Kuba Kuvajt

L

Lao NDR Lesoto Liban Liberija Libija

M

Madagaskar Malavi Maldivi Malezija Mali Maroko Mauricijus i Sejšeli Mauritanija Meksiko Mijanmar Moldavija Mongolija Mozambik

N

Namibija Nepal Niger Nigerija Nikaragva

O

Obala Slonovače

P

Pacifik Pakistan Panama Papua Nova Gvineja Paragvaj Peru Program pomoći palestinskom narodu

R

Ruanda Ruska Federacija

S

Samoa (predstavništvo za više zemalja) Sao Tome i Principe Saudijska Arabija Senegal Severna Makedonija Sijera Leone Sirija Somalija Srbija

Š

Šri Lanka

S

Sudan Surinam

T

Tadžikistan Tajland Tanzanija Togo Trinidad i Tobago Tunis Turkmenistan Turska

U

Uganda Ujedinjeni Arapski Emirati Ukrajina Urugvaj Uzbekistan

V

Venecuela Vijetnam

Z

Zambija Zelenortska ostrva Zimbabve