Upoznajte poljoprivrednike koji se bore za egzistenciju

 

Za gradsko stanovništvo, zatvoreno u malim stanovima tokom karantina, život na selu može da deluje kao idila. Zeleni pašnjaci, svež vazduh, dovoljno mesta da se čovek oseća komotno.

Nasuprot tom utisku, seoskim zajednicama, a naročito poljoprivrednicima i malim lokalnim proizvođačima, ograničena kretanja su donela razne nove izazove.

Porodica Mladenov živi u Dimitrovgradu, jednoj od najnerazvijenijih opština u regionu jugoistočne Srbije. Izdržavaju se od svoje male farme za proizvodnju mleka i mlečnih proizvoda koja se nalazi u okolini grada. Pre pandemije, tridesetsedmogodišnja Emilija svakog jutra je prodavala mleko i sir na gradskoj pijaci, i tako zarađujući je bila u stanju da izdržava svoje devetogodišnje bliznakinje Julijanu i Jelenu.

Međutim, stvari su se od tada promenile: prvo su ona i njen suprug Aleksandar morali da prestanu da prodaju svoje proizvode na pijaci, pa su umesto toga obilazili kuće svojih mušterija; onda je uvedeno vanredno stanje, pa zbog policijskog časa često nisu mogli da izlaze iz kuće, a i kada jesu, većina ljudi je prestala da naručuje dostavu mlečnih proizvoda na adresu, jer nisu želeli da rizikuju dolaženje u kontakt sa nekim. U njihovom poslu, naprosto nije bilo moguće da rade od kuće.

Budući da su restrikcije uvedene zbog epidemije COVID-a poremetile tržište, tako da su cene pale, porodica je bila prinuđena da počne da prodaje mleko jednoj lokalnoj mlekari po mnogo nižoj ceni. „Nadamo se da će, kada ovo prođe, cena mleka ponovo porasti“, kaže Aleksandar.

Mere ograničenja kretanja koje su uvedene zbog krize izazvane epidemijom COVID-19 uticale su na poljoprivredne delatnosti u Srbiji, remeteći određene lance snabdevanja prehrambenim proizvodima, uključujući ugostiteljski sektor i tržište poljoprivrednih proizvoda. Ovo je ograničilo mogućnosti izbora poljoprivrednicima i trgovcima, naročito mikro i malim poljoprivrednim proizvođačima, po pitanju prodaje i distribucije svežih proizvoda sa kratkim rokom trajanja. Proizvođači povrća u proseku su ili izgubili ili poklonili proizvodnju da im hrana ne bi propala, dok su mnogi mali poljoprivrednici morali da bace gotovo sve što su proizveli.

Mnoge porodice poljoprivrednika u Srbiji koje proizvode mlečne proizvode suočene su sa sličnim teškoćama: njihova zarada zavisi gotovo u potpunosti od poljoprivrede, a izgubili su većinu svojih mušterija. Od početka pandemije, ljudi koji su obično dolazili kod njih kući da kupe mleko i sir prestali su da ih posećuju, a lokalna domaćinstva koja se bave seoskim turizmom prestala da nabavljaju njihove proizvode.

Nema svaka porodica poljoprivrednika pristup tržištu na koje može da plasira svoje proizvode, naročito od kada su mere uvedene zbog izolacije smanjile mogućnost putovanja, što ih je nateralo da znatno smanje cene svojih proizvoda. Tu dolazimo do problema: cena njihovih proizvoda je pala, a cena hrane za domaće životinje je porasla.

Porodici Anđelkov dobro je poznata ova situacija. Milko, kome je 47 godina, i Dušanka, koja ima 38, podižu petoro dece uzrasta od 10 do 19 godina. Oni zarađuju za život prodajući ovčiji i kravlji sir – proizvode i prodaju 20 kilograma nedeljno. Nemaju kola, što im onemogućava da svoje proizvode nose na gradske pijace. U periodu posle vanrednog stanja, cena sira je pala sa 500 na 350 dinara po kilogramu, što se u velikoj meri odrazilo na porodični budžet.

Finansijski problemi su veliki deo njihovih teškoća, ali nisu jedini. Dvoje njihove dece, Marta i Saša, žive u Dimitrovgradu gde pohađaju srednju školu, a tokom vikenda obično putuju 30 kilometara do sela kako bi pomogli ocu i majci oko posla na farmi. Kada je pandemija stigla u Srbiju, nisu više mogli da idu tamo i nazad, tako da nisu bili u mogućnosti da pomažu roditeljima. Marta, koja je među najboljim učenicima u svom razredu, nedavno je konkurisala za stipendiju za školovanje, ali je odbijena zato što joj je otac registrovani vlasnik farme – iako ona uopšte nije velika.

Postoji oko 113.000 neregistrovanih farmi širom Srbije, i one su bile posebno ugrožene tokom ove krize. Budući da nisu bile registrovane, te farme nisu ispunjavale uslove za dobijanje pomoći u okviru mera podrške koje je uvela Vlada Srbije, nisu mogle da angažuju radnike za vreme ograničenja kretanja, a njihovi kupci često su bili sprečeni da rade u nekim gradovima. Poljoprivrednike u neformalnom sektoru, koji rade za nadnicu, i imaju značajan udeo u poljoprivrednoj industriji, značajno su pogodile posledice krize. Čak i kada su registrovane, male farme, kao što je ona porodice Mladenov ili ona porodice Anđelkov, ne primaju dovoljno novca u vidu subvencija od opštine i države kako bi lakše prebrodile finansijske teškoće.

Mali broj poljoprivrednika je doživeo da im posao krene bolje, premda ima i takvih izuzetaka. Pre četiri godine, porodica Petrov počela je da gaji stoku: u početku su imali sedam krava u jednom selu nedaleko od njihovog doma u Dimitrovgradu; sada kupuju još jednu, pošto su potpisali ugovor sa jednom lokalnom mlekarom, kojoj prodaju sve svoje mleko. Pre nego što su potpisali taj ugovor, prodavali su mleko i sir od vrata do vrata u gradu. Njihovo iskustvo suprotno je od onoga porodice Anđelkov. Ne samo da im kriza zbog epidemije COVID-a nije ometala posao, nego im se prodaja mleka i sira utrostručila, pošto su mnogi ljudi ostajali kod svojih kuća i naručivali više od njih. Jedini problem sa kojim se porodica suočila tokom perioda izolacije bio je policijski čas, pošto im je bilo zabranjeno da izvode krave na ispašu i na pojilo.

Aleksandru Maniću, pastiru na Staroj planini, koja čini prirodnu granicu sa susednom Bugarskom, takođe su vrlo dobro poznate teškoće na koje čovek nailazi dok se stara o životinjama tokom policijskog časa. On brine o stadu od 500 ovaca sa još dva pastira, i prelazi preko 20 kilometara na dan obavljajući taj posao. Dok ne počne zima, on treba svakoga dana da izvodi ovce na ispašu.

Ali kad god se uvede policijski čas, a pogranična policija aktivno čuva polja u selu, on ne može da izvede ovce napolje. Što manje ima mogućnosti da izlazi, manja je zarada koju donosi kući.

Aleksandar ima 36 godina i zvanje mastera arheologije sa Univerziteta u Sofiji (Bugarska). Posle diplomiranja, pohađao je obuku za muzejskog kustosa u Narodnom muzeju u Beogradu, i nekoliko godina je radio u gradskom muzeju. Međutim, u gradu nije mogao da nađe svoj mir, pa je napustio taj posao i vratio se u rodni grad. „Počeo sam da radim kao pastir zato što, kada jednom provedete dan sa ovcama u polju, mir koji osećate u društvu sa njima čini da ne možete da prestanete to da radite“, kaže on.

Mnogi mladi ljudi bore se da za sebe nađu priliku u Srbiji, naročito oni koji žive u ruralnim regionima. Otprilike 60.000 ljudi napusti Srbiju svake godine, a oko 15.000 do 20.000 više njih ode nego što se vrati.

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) procenjuje da je više od 650.000 ljudi – od kojih su većina mladi i visokokvalifikovani – napustilo zemlju tokom poslednje dve decenije

Danilo Pejčić je jedan od mladih ljudi čija je životna priča negde između. Živeo je čitavog života u Dimitrovgradu sve do pre dve godine, kada je u jednoj kompaniji u Bugarskoj pronašao posao koji mu je donosio bolju zaradu. 

On je redovno putovao od Dimitrovgrada u Srbiji do Slivnice u Bugarskoj, udaljene nekih 30 kilometara, gde je ponekad ostajao nedelju-dve dana, a smeštaj mu je obezbeđivala kompanija. Tako je, barem, bilo dok nije počela pandemija i dok nisu zatvorene granice. Restrikcije su ga sprečile da putuje tamo i vraća se, pa je ostao bez posla. Trenutno je bez redovnih prihoda, boravi u Dimitrovgradu i pomaže po kući. „Nadam se da ću uskoro ponovo početi da radim“, kaže on.

 

U međuvremenu je našao honorarni angažman, radi na carini, gde vodi evidenciju o vagonima koji pristižu i o tome obaveštava agenciju. Za to dobija 50 evra na dan, ali to je samo nekoliko puta mesečno. Danilo je počeo da strahuje da nema nikakav rezervni plan za slučaj da i ovo omane. Prvobitno se nadao da će se vratiti u Bugarsku početkom decembra, ali zbog toga što se situacija u vezi sa pandemijom nije popravila, može ponovo doći do zatvaranja granica.

 

 

Za razliku od Danila, pastir Aleksandar nema utisak da je uhvaćen u klopku. Od kada je počela pandemija, nije bio u gradu. Oseća se bezbednijim u selu, kaže. Nije imao mnogo kontakata sa ljudima iz grada, po ceo dan boravi u prirodi, jede isključivo domaću hranu i veruje da „COVID ovamo ne može stići“. U grad će otići tek kada pandemija prođe, kaže. „Kada epidemija COVID-a prođe, moći ću da odem u posetu roditeljima i nekim prijateljima.“

Poljoprivredna gazdinstava obezbedila su mnogo toga neophodnog  – uključujući hranu i energiju – tako da su domaćinstva, privreda i bolnice mogli da funkcionišu tokom perioda kada je kretanje bilo ograničeno. Ali svi se oni suočavaju sa ogromnim izazovima, naročito zbog toga što njihova zavisnost od tržišta i zaposlenja ne može lako da se prilagodi radu na daljinu, onako kako je to moguće u drugim sektorima kao što su IT ili obrazovanje. 

Pandemija je u znatnoj meri uticala na ruralno stanovništvo, tako da mnogim ljudima koji žive u unutrašnjosti deluje kao da se ne nazire svetlo na kraju tunela. Samo će vreme pokazati da li pandemija može da promeni modele potrošnje i proizvodnje, stvori nove radne navike i vidove mobilnosti, kao i da li će podstaći nove mogućnosti za održivi razvoj u ruralnim regionima, što bi nakratko donelo olakšanje tolikim porodicama koje se radeći bore da opstanu.

Od samog početka krize izazvane pandemijom, Kancelarija UNDP-a u Srbiji radi na ubrzanom iznalaženju novih rešenja i organizovanju pomoći tamo gde je ona najpotrebnija. Tu spadaju pružanje podrške zdravstvenom sistemu putem dopremanja neophodne zaštitne i medicinske opreme, formiranje bezbedne i pouzdane mreže volontera za pružanje podrške građanima starijim od 65 godina –„Budi volonter“, kojom su obezbeđeni hrana, psihosocijalna i druga neophodna podrška ranjivim grupama stanovništva, a informacije su učinjene dostupnim putem onlajn informacionih platformi, uz istraživanje kako se mogu upotrebiti u svrhu borbe protiv pandemije.

Napori UNDP-a da doprinese smanjenju uticaja pandemije i oporavljanju od nje oslanjaju se na već postojeće delovanje da Srbija postane mesto gde svi mogu da žive zadovoljno, kako bi se pružio odgovor na trend depopulacije. Laboratorija UNDP-a za ubrzani razvoj u Srbiji istraživala je različite vrste podataka kako bi uočila nove trendove u vezi sa pitanjima ko napušta Srbiju i kuda ti ljudi odlaze, i kako bi angažovala srpsku dijasporu i povratnike u zemlju na uspostavljanju puteva za cirkularne migracije. UNDP je podržao organizaciju Tačka povratka u radu na mapiranju neiskorišćenih ljudskih potencijala koji postoje izvan zemlje i stvaranju jedne nove platforme, gde srpska dijaspora i povratnici lako mogu da pronađu informacije o mogućim načinima (ponovnog) uspostavljanja kontakata i veza sa svojom zemljom. 

Fotografije: UNDP Eurasia/Vladimir Živojinović

***

Ova priča deo je serijala Surviving a pandemic: The visual impact of COVID-19 o prostoru širom Evroazije, a fotografije su delo pet mladih fotografa koji su zabeležili prizore u svojim zemljama. Ove priče, koje su oni odabrali, nisu o projektima UNDP-a, ali odražavaju probleme na čijem rešavanju radimo.

 

Icon of SDG 17

UNDP UNDP u svetu

A

Albanija Alžir Angola Argentina Avganistan Azerbejdžan

B

Bahrein Bangladeš Barbados Beliz Belorusija Benin Bocvana Bolivija Bosna i Hercegovina Brazil Burkina Faso Burundi Butan

Č

Čad

C

Centralnoafrička Republika

Č

Čile

C

Crna Gora

D

Demokratska Narodna Republika Koreja Dominikanska Republika Džibuti

E

Egipat Ekvador Ekvatorijalna Gvineja El Salvador Eritreja Esvatini Etiopija

F

Filipini

G

Gabon Gambija Gana Gruzija Gvajana Gvatemala Gvineja Gvineja Bisau

H

Haiti Honduras Hrvatska

I

Indija Indonezija Irak (Republika) Iran Istočni Timor

J

Jamajka Jemen Jermenija Jordan Južna Afrika Južni Sudan

K

Kambodža Kamerun Kazahstan Kenija Kina Kipar Kirgistan Kolumbija Komori Kongo (Demokratska Republika) Kongo (Republika) Kosovo* (po rezoluciji 1244) Kostarika Kuba Kuvajt

L

Lao NDR Lesoto Liban Liberija Libija

M

Madagaskar Malavi Maldivi Malezija Mali Maroko Mauricijus i Sejšeli Mauritanija Meksiko Mijanmar Moldavija Mongolija Mozambik

N

Namibija Nepal Niger Nigerija Nikaragva

O

Obala Slonovače

P

Pacifik Pakistan Panama Papua Nova Gvineja Paragvaj Peru Program pomoći palestinskom narodu

R

Ruanda Ruska Federacija

S

Samoa (predstavništvo za više zemalja) Sao Tome i Principe Saudijska Arabija Senegal Severna Makedonija Sijera Leone Sirija Somalija Srbija

Š

Šri Lanka

S

Sudan Surinam

T

Tadžikistan Tajland Tanzanija Togo Trinidad i Tobago Tunis Turkmenistan Turska

U

Uganda Ujedinjeni Arapski Emirati Ukrajina Urugvaj Uzbekistan

V

Venecuela Vijetnam

Z

Zambija Zelenortska ostrva Zimbabve